zapis iz Čuburskog parka 08/05/2010

.... Buka sa obližnjih ulica dopire. Prolaze trole, motori, automobili, trube (nervozni) vozači, a čuju se i poneke psovke. Ljudi su napeti, nema strpljenja. Svi (vrlo) kasne i svi (neviđeno) žure.

Na sred same raskrsnice ulica 14. Decembar i Maksima Gorkog nekom maleru su stala kola. Nestrpljenje vozača podpomognuto iznenađujućem vrelim popodnevom početkom maja u srcu Vračara.

Vraćam se svojim mislima, vraćam se tamo gde sam stala.

Ma ne vredi se uzrujavati oko stvari na koje ne možeš da utičeš, kažem sebi. Što pre to shvatiš, nekako dalje sve ide lakše.

Zaključak - saobraćaj je jedna od tih stvari sa liste.

A u parku lepo. Zaista. Došlo nam je proleće. Sunce, vedro nebo, vetrić. Zelenilo sa ponekom jarkom žutom bojom maslačka.

Volim maslačak. Kada sam bila mala, baka koja me je čuvala govorila je da se u maslačku krije mleko koje piju zmije i to im daje neku moć. To mu dođe kao neko narodno verovanje.

Sunce sija i prija mi. Dovoljno je jako da ga onako krajnje prijatno osećaš na koži. Nije preterano vruće, toplo je.

A volim i bele rade. One su skoz nejake i slabe i za najmanje udare vetra. Kako vetar duva tako se i one sve zajendo pomeraju. Belo i žuto. Onda i maslačci i zelena trava. Lepe boje naše Prirode.

Drveće je sada već skroz olistalo. Raduju me te velike krošnje. Čuburski park ima jedno malo brdašce, baš na koje ja sada sedim.

Uz kafu, časpopis i svoj kompjuter, gledam u te boje. Na vrhu tog brdašceta nalazi se jedno veliko i staro drvo. Pogodno je da se nasloniš na njega i kada je dovoljno toplo napolju, a trava i zemlja suve, lepo je sedeti tu i posmatrati sve to što se nalazi oko tebe.

Uveke ima dece u parku i to me posebno raduje. Obično ih bake i deke izvode. Devočiće igraju lastiš, a dečaci se dobacuju loptom.

Gledam malu devočicu koja uči da hoda. Koliko samo pažnje posvećuje svakom svom koraku. Ona svesno prati svoje položaje ne bi li naučila da hoda. Smešno se tetura i gega jer nosi velike pelene koje je sputavaju da pomera svoje nogice. Kao mali kosmonaut u svom odelu i po svom nespretnom kretanju. Preslatko izgleda. Mala roze devocica koja ovde i sada, u ovom parku i u ovom trenutku otkriva kako se korača, kako treba pomerati svoje noge i stopala i održavati svoju ravnotežu.

Sada će ona to naučiti, ubrzo će shvatiti kako stvari funkcionišu. Postaće joj svakodnevnica. Hodaće do kući, po parkovima, po vrtićima...

I vrlo brzo nakon toga prestaće da razmišlja o tim svojim pokretima, tražiće nešto novo i neke nove položaje koje treba da savlada. Popeti se na ljuljašku, klackati se na klackalici, voziti trocikl, bicikl, rolere... Učiće sve što rade i druga deca oko nje. Nešto će savladati sama nešto uz pomoć ljudi oko sebe.

A nakon toga, kao što i sa većinom nas biva, postaće nesvesna svog tela. Počeće da žuri i juri. Da ne obraća pažnju na svoje pokrete, na svoje fizičko prisustvo u svakodnevnici.

To se skoro svima nama desi. A gotovo niko te ne upozori da to ne treba tako da bude. Gotovo svi oni koji su tu pored tebe dok odrastaš su davno izgubili osećaj da je to važno. Ili ga nikada nisu ni imali. Ni oni sami toga nisu svesni. I tako se pravi taj skoro pa neraskidivi lanac...

Trebalo bi se podsetiti toga, trebalo bi biti svestan sebe i svog kretanja.

Samo kad bi (bismo) znali...

Samo kad bi (bismo) bili samosvesniji....

Samo toliko...




Kristina Nikolić
posvećeno Oliveri Radić, imenom i prezimenom...
(posle prodaj ovo na netu hahahaaha)

(Priroda i društvo 1 deo)
fotografija ukradena sa neta :)