Yesterday (himna prošlosti)

Ležeći na samoj ivici svog velikog kreveta za dvoje, u poluosvetljenoj prostoriji, kao blago omamljena mesečinom koja je ulazila kroz rebraste otvore prozorskih venecijanera, gledala je kroz tminu oko sebe. Predmeti u sobi, po dnevnoj svetlosti vedrih i jarkih boja, sada u mraku delovali su joj sablasno veliko i nekako nepoznato.
Činilo joj se da čuje zvuke vrlo poznate pesme Beatles-a. Da, komšija sa sprata ispod, svirao je svoju gitaru. Iako je njegova terasa na kojoj je svakog četvrtka sedeo i svirao, bila na drugom kraju zgrade, uspela je da prepozna pesmu. Volela ju je. Nju je ta ista pesma terala da se priseti svih onih čestih trenutaka uživanja uz zvuke sa gramofonskih ploča i izležavanja na sofi u salonu stana u jednoj vračarskoj ulici. (Nikad nije volela novi naziv te ulice, taj religiozno crkveni momenat joj naprosto nije prijao. Izgovor za korisćenje starog naziva ulice nalazila je u svojoj buntovnickoj prirodi.)
Prekrila je dlanovima lice, želela da otera slike koje su se smenjivale tik ispred očiju - parkovi, restorani, kafei... Neko drugo vreme i neki drugi ljudi. Nije više želela da priziva svoja sećanja.
Okrenuvši se na drugu stranu kreveta, prepustila se umoru. Na ivici sna, komšija je ponovo zasvirao, ponovo je čula tu pesmu.
Prepustila se i pesmi. Ne vredi se odupirati. Zatvorila je oči. Vrlo tiho, onako samo za sebe, izgovarala je reči pesme.

Setila se večeri kada je prvi put kuvala i na trpezu prinela večeru napravljenu sa mnogo pažnje i ljubavi.

Setila se i redovnih odlazaka u park ujutru na prelistavanje štampe dok se retriveri igraju. 

«Vidi», pokazao joj u novinama najavu televizijskog programa, «sutra od osam, na Drugom ima koncert  Bitlsa u Minhenu, da pozovemo ekipu, pa uz pivo i kokice… ». 
Reči su joj odzvanjale... Mrak oko nje, i dalje je držala sklopljene oči. Pevušeći pesmu, tupim i nepomičnim pogledom, vapila je i za najmanjom pukotinom u svojim mislima. Kroz nju bi da se iskrade, napustili sadašnje stanje i pobegne negde što dalje. 
Okrenula se na hladnu stranu jastuka, uverena da pređašnje misli moraju da ostanu na suprotnoj strani jastuka. Oznojenim dlanovima ponovo je prekrila oči. Kažiprstom je slučajno dotakla mali ožiljak iznad desne obrve. Iznenadila se. Zaboravila je da ga ima. Kao mala okliznula se je o igračku i povredila. Srasla je sa tom « oznakom » na licu. 
Kao neki klik u mislima, odjednom sve joj je bilo mnogo jasnije. U trenutku je shvatila. 
« Još jedan ožiljak. » izgovorivši to, nasmešila se svojoj dozi optimizma i legla licem uprtim prema plafonu sobe. Tišina. Komšija je završio pesmu.

Kristina Nikolić


a da, posvećena priča svim parovima i bivšim parovima iz mog okruženja... znaju oni :)