"The More You Ignore Me, the Closer I Get..."

I pored svog pripremljenog monologa, mucam.
Sve ono sto sam znala kao svoju istinu, sada moram da izgovorim, ali nekako mi ne ide. Stojim nepomična na sred neosvetljene ulice. Cuje se lajanje snekih lutalica iz obliznjeg parka.
Misli lutaju, grlo se steglo, a glas koji jedva ispustam kao da nije moj. Neko umesto mene izgovara neke reči, ja kao da ih ne kontrolišem. 
Slusam neke reci i gledam u pod. Osecam ogromnu kolicinu nekog zivotinjskog besa, istinskog ljudskog razocarenja ali i neke tuge koja se širi mojim telom. Muka mi je.
A ispred mene moj dokaz da sam grešila, moje emotivno saznanje da sam poklekla iskusenjima.
Okolo izmaglica, hladan vetar koji se uvlači u kosti. Psi se i dalje cuju.
Duboki uzah prekida nasu mučnu tišinu. 
"Uvaženi moj" bi da progovori, gleda me pravo u oči. Verujem da mu ovo nije prvi put. Deluje smireno i iznenadjujuce ravnodusno. Tresem se. Vise ni telo ne mogu da kontrolisem, ponovo posustajem.
Kao iznenadni šamar prođe mi misao – 
Zar ta ogromna utvara, "Uvaženi moj" koji arogantno stoji ispred mene toliko moze da gospodari?
I sta sad hoce od mene? 
Zaparvo taj deo mi nikada nije bio jasan. 
Znam da sa svoj deo dogovora ispunila. 
Je l sada trazi vise? Necega nije bilo dovoljno? Jace i vise? Intenzivnije? 
Ne znam...A tamo blizu najprljavije zgrade, krenuli smo sa tom jasnom pricom koristoljubivog prijateljstva. Da ovojimo svet i budemo najjači! "Uvazeni moj", pa i ugovor smo potpisali one noci, sa precizno navedenim uslugama. Ja tebi, ti meni. A ipak pricu zavrsismo guzvanjem postelje. Krvava to bese postelja. Ne, ne zovem se Margareta, nisam tvoja Gretica, licnu epohu si promasio, "Uvazeni moj".
Tu sam a nisam.
Zar je moguce da ova kreatura nalik ljudskom bicu posle svega ucinjenog moze da trazis vise? Cutim, bolje neka me smatra maloumnom bez osecanja samopostovanja nego da progovorim i otklonim svaku sumnju da znam i razumem.
Znam da ako krenem tamo dole, sigurna sam da necu resiti svoju muku. 
Gledam niz neosvetljenu stranu puta. I dalje se cuju psi, kao da ih neko maltretira. Mucno je slusati ih kako laju i zavijaju.
Kolebam se. Zar da precutim sve? Zar da ne iskoristim priliku da pustim svoj glas i da spasim ono malo istine u svetu? Taj uprti pogled u mene kao da me hipnotise i upija svaku moju zelju za slobodom, srecom, sigurnoscu da sam jaka... Ispija moju snagu za ista dalje..
Da, treba i moram da glasno progovorim, da izbacim to iz sebe i krenem dalje, mozda skorz tamo gore.
Treba da kazem sve sto osecam kao odgovornost prema sebi i prema svetu. Za sve one koji su bili kao ja, usli u tu pricu kao ja, i za one koji veruju u svoj spas.
Zar da uzalud bacim sve godine uspeha, osmeha i ljubavi? 
Pa ja sam uvek slavila zivot! 
Radovala se malim, pisala o velikim stvarima, a smesila se sitnim lazima. 
U polubunilu uspevam da progovorim:
Ni jedna vise suza nece biti prolivena!
Ni jedan vise drhtaj nece biti prisutan!
Nikakav nesokoj duse nece biti!
Svoj deo pogodbe sam ispunila... 
Pusti me.
Razresi me, nisam vise tvoja. 
Zbogom...




Kristina Nikolić