Talk To Me...

„Samo jos da sredim naslovnu i gotovo.“ izgovaram dok zmirim ispred usijanog monitora svog laptopa. Na ivici snage, vec prilicno izmrcvaljena pokusavam da zavrsim svoj rad koji treba sutra ujutru da predam.
Zevam. Tisinu u stanu prekidao je tupi ton sekundare na velikom zidnom satu iznad moje glave. Zvuk kazaljke, taj ustaljeni i neprekidni ritam kao da me je polako hipnotisao. 
Bacam pogled ka satu. „Pet i deset“ bez snage i volje izgovoram. Ponovo zevam. 
„Tako ti i treba kad sve radis u poslednjem trenutku.“ izgovorila sam mahanički bez mnogo svesti, „uvek ista prica...“ mrmljam sebi u bradu, dok trazim odgovarajuci font za svoj rad.
Primecem slovnu gresku vec na prvoj strani svog rada. Svoje prezime sam pogresno napisala. Zapravo stavila sam prezime pevaca omiljene grupe ciji se novi album nalazio na repeat mode-u na mom player-u. 
„Ladno sam napisala Brandon, koja sam... " ispravljam gresku i shvatam da to sigurno nije jedina greska u radu.
"Ma ne vredi,“ izgovoram klonulo, „nema sanse da sada lekturisem ceo rad.“ Zevam ponovo. Oci mi se polako sklapaju, a glava nekontrolisano pada. 
Zazvoni mobilni telefon. Naglo se cimam. 
Gledam display Iphone-a. Broj sa osveltjenog ekrana ne znam, nije identifikovan. Izgovoram ga naglas ponovo, ali i dalje mi nije poznat.
„Mora da je neki manijak. Hmm realno ko jos zove posle 5 ujutru...“ iznervirano ostavilam svoj telefon da zvoni. Pesma Air-a je svirala sa telefone, tako da mi zapravo ovo nocno uznemiravanje pocinje i da prija.
Neidentifikovani broj je uporno zvao. Vec treci put pesma se zavrsava i počinje. Živeci u Srbiji, naviknuta na loše vesti, ipak se javiljam
„Halo“ izgovoram dok gledam u rad i trazim greske.
„Zar ti toliko vremena treba da se javis kad te zovem!“ duboki zenski glas mi se obraca.
"Osetna arogancija i izuzetno samopouzdanje vec u prvoj recenici", pomisljam. „Ko je to?“ blago iznervirano odgovram.
„Pa ja sam, zar ne prepoznajes glas? Sofia je“
„Sofia?“ izgovaram, i pokusavam da se setim ko to moze da bude. Imala je franskuski naglasak. 
„Izvini, kasno je, mozak mi uopste ne radi, ne prepoznajem.. „ zastajem i shvatam da se pravdam nepoznatoj osobi, „Ej ako je ovo neka sala onda stvarno..“ 
Nisam uspela ni da zavrsim recenicu, a Sofia me je prekinula.
„Draga, da li je moguce da ne cujes sta ti govorim. Sebe ne cujes, a ipak govoris!“ rekla mi je sa blagim osmehom na licu. „Uostalom batali taj rad, dzaba pises o zastiti ljudskih prava kad se u zivoti time neces baviti.“ izgovarla je krajnje sigurno u svoje reci.
Cutim. Moram da priznam da me je zbunila. I idalje nemam pojma sa kim razgovaram.
Cutim ja, a cuti i Sofia. Jedan veliki i neprijatni muk. 
Cimnem se.
„E aj pali bre matora..“ Iznervirano sam joj obrusila, „Uznemiravas ljude kasno u noc, i ja budala pa se javljam na svaciji poziv..“ uznemireno uralam u slusalicu. 
A sa druge strane i dalje tisina.
„Mora da je prekinula“, pomisljam.
„Jesi li zavrsila?“ misli mi prekida njeno pitanje. „Hajde se sad smiri i dozvoli da zavrsim recenicu. Kao sto rekoh, ne cimaj se toliko oko tog rada, od toga nece biti nista, veruj mi prosla sam sve to, govorim ti iz prve ruke. Uostalom ti ces se zastitom zivotne sredine baviti a ne time, ali to sada nije vazno...“
Sofiine reci su me privukle, priznajem. I dalje ne znam sa kim razgovaram ali osecam da polako gospodja sa druge strane telefona zapravo dobija moju paznju.
„Otkud ti znas cime cu se ja baviti u zivotu, i sa kim uopste ja razgovaram?“ dok sam ovo izgovarala shvatala sam koliko je glupo sto nastavljam razgovor sa zenom koja ocigledno nema pametnija posla nego da lupa gluposti i uznemirava pozivom i sve to... Nastavila bih ja da premisljam u svojoj glavi, da me pomisao da zna o cemu pisem svoj rad prostreli.
„Otkud znas da pisem o ljudskim pravima? Odakle se znamo?“
„Znam, jer sam prosla kroz sve to, lako je da sada iz ovog ugla o tome pricam, to ti je kao da prepricavas film koji si u proslosti gledala pa se polako prisecas svih detalja, znas ono, znas sve punchline-ove...“ smejala mi se dok je ovo izgovarla. 
„Ok, ovo mi se uopste ne svidja jer i dalje ne znam sa kim razgovaram, a ti se ocigledno zesce sprdas sa mnom ili sam ja toliko zaboravana da se ne secam odakle se znamo.“
„Nikada se nismo upoznale, onako licno, iako, ako tako mogu  da kazem znam sve o tebi. Odnosno znam sve sto je vezano za tebe.“
„Matora, rado bih nastavila da pricam sa tobom, ono skroz si zabavna majke mi, ali imam sutra predaju rada, tako da, ajde da se sprdamo neki drugi put, ja odoh da spavam...“


I deo...
to be continued...


Kristina Nikolić