Krnja jela

Kiša.
Sklanjam se ispod nadstrešnice stanice 26ice kod Trga Republike.

„Samo da što pre nešto naiđe“ mrštim se i gledam natopljene patike.

„Prvi put ne ponesem kišobran i vidi koji pljusak...“ nervozno brundam samoj sebi u bradu.

„Ti što nosiš ime Hrista, sina Božijeg u svom imenu!“ čujem glase neke starice pored sebe.

„Bože, svi ludaci su napolju večeras, samo mi je još i ovo trebalo.“ 
Bacam pogled ka osobi pored sebe. Vidim stariju gospođu u dugom zimskom kaputu koja me gleda.
Izgovara naglas ponovo.

„Ti što nosiš ime Hrista, sina Božijeg u svom imenu, odazovi se kad te dozivam!“
Ćutala sam.

„Koja ludača“ pomislila sam.
Ponovo progovara ovog puta znatno tišim i manje dramatičnim glasom

„Imaš li neki dinar da mi daš, m?“ 

Kiša je i dalje padala.
Vidno uznemirena, gledala me je nekim tupim pogledom, kao da su joj misli lutale i tražile mesto da se skrase, kako bi se i ona smirlia.
Mehanički sam uvukla ruku u svoj džep i izvukla 100 dinara. Znala sam da imam novca i bez preteranog razmišljanja pružila sam joj novčanicu. Gospođa je prvo pogedala u mene, pa u novčanicu i nakon toga uhvatila me za ruku.

„Hvala ti. Ja ne mogu ali neko drugi će te nagraditi za ovo.“
Gledam je, gleda i ona mene. Pogled joj je uprt u moje oči i kao hipnotisana izgovara:

„Mlada si, ne boraj svoje lice ni zbog koga, jesi li me čula!? Ima jedna trava, raste na Krnjoj jeli, raste pred kozijih putića, sve od vrha planine...“

„Dobro je, u redu je gospođo.. Ne trebaju mi nikakvi lekovi i bajalice. Ne veruje ja u to, a i dobro sam.“

Nasmešila sam joj se, kako je ne bi uvredile moje reči. Gospođa mi je i dalje držala ruku. Pokušala sam da izvučem svoju ruku iz njene. Čvrsto me je držala.
Osmatram je, ne izgleda mi kao skitnica – kosa nameštena u punđu, male biserne minđuše, dugi sivi kaput i crni šal oko vrata. Govorila je pravilno i nekako jasno.
Progovorila je posle duže pauze.

„Razmišljaš o meni i misliš kako mi je potrebna pomoć? je l tako? Nema šta ti meni da pomažeš, svet je takav kakav jeste, ti si ovde, “ pokazuje ka meni levom rukom, a desnom me i dalje drži, „a ja tamo" rukom je mahnula iza sebe u pravcu zgrade Politike. 


„Taj ima plavu kosu i plave oči kao neki Nemac, a nije. Naš je. I dobar je čovek. Znaš li o kome ti pričam?“

Zbunila sam se i ponovo bez razmišljanja klimnula glavom.

„Tvoj će potpis mnogo da važi, tvoje su reči teške, tvoje su reči iskrene, ali bole jer ne znaš za granicu. Ne znaš kada treba da zaćutiš i sada plaćaš cenu. Nisi ti htela da povrediš, znam ja. Ali neko zbog tebe suzu pušta. Jezik ti je predugačak i uvek postavljaš pitanja na koja odgovor želiš, a ne treba da znaš.
A znaš, ta poslednja noć, seti se.. Bela trojka na tvom ćelu kao da je ispisana.. Tada si nadvlada svoju prirodu i smejla se bez tih pitanja u svojoj glavi, smejala si se u tom krevetu... Ali tvoja glava i tvoja pitanja su ti najveći neprijatelj!“

Nastavila bi gospođa da priča, da je ja nisam zgranuta njenom pričom glasno i naglo prekinula:

„Ma ko ste vi!? I otkuda vama sve to? Otkud vama pravo da pričate..“ 

Besnela sam, i sklanjala se od nje. Nije mi nimalo prijalo to što neki stranac, ta nepoznata osoba priča o nekim stvarima sa takvom lakoćom. Kiša nije prestajala.

„I baš tako, nakon te noći, najlakše je bilo da odeš. Trebalo je da prespavaš tamo. jutarnje svetlo bi obasjalo te usijane glave nezasite novina. Uvek više i uvek jače. Suština nije u tome.“

Emotivno razgolićena, kao nema stajala sam ispred nje. Ona se nije zaustavljala.

„Toliko toga da se da i uzme, toliko toga da se priži i uzvrati, a ti slepa pored svojih zdravih očiju!“

Odmakla sam se od nje, i stalaja po kiši. Bilo mi je prijatnije da kisnem nego da je slušam. Svetla farova autobusa išlo mi je u susret, cimnula sam se i ostavila gospođu da priča.
Vrata 26ice se otvoriše. Uletela sam na prvo slobodno mesto i sela. Okrenula sam se ka prozoru i videla gospoođu koja podignutih ruku ka nebu priča nešto. Ispod dugog zimskog kaputa imala je frotirsku pidžamu svetlo zelene boje.

Čula sam je kako uzvikuje „Samo da te je Sunce jutarnje obasjalo, sve bi bilo drugačije...“

Moje misli o gospođi prekinuo je zvuk mobilnog telefona.

„Halo? A ti si.. Ne bi verovaio šta mi se upravo desilo..“