No expectations, No disappointment

Cekaj me, ja sigurno necu doci

2011-11-01T01:47:00.000+01:00

Film Miroslava Momčilovića “Čekaj me, ja sigurno neću doći” produkcijske kuće Brigada iz Beograda, imao je svoju premijeru 15. oktobra 2009. godine u Beogradu u bioskopu Kolosej u tržnom centru Ušće. Reditelj ovom filmu daje podnaslov romantična tragedija nastoječi da nas samim nazivom pripremi za gorčinu koju film poseduje.

Glavna tema u filmu jeste ljubav, prekid ljubavnih vaza I sve ono što nastaje posle toga. Ljudska sujeta kao nezaobilazan faktor svakog odnosa koji je doživeo krah. Film pokušava da prikaže koliko je čovek spreman da ponizi sebe I pogazi svoje samopoštovanjeu procesu pokušaja obnove izgubljene ljubavi.

Ovo nije romantičn ljubavna priča, tema se odnosi na one trenutke kada ljubav nestane I nastane emocionalna praznina između dvoje ljudi. Film se bavi problemom ljubavi na jedan krajnje nesvakidašnji način, likovi su nesrećno zaljubljeni praveći začarani ljubavni petougao u kome niko zapravo nije srećan. Žanrovski film je predstavljen kao melodrama, crni humor je izuzetno prisutan kao I sada već karakteristični elementi I dijaloške forme savremenog srpskog filma.

Film je sniman nepuniš šest nedelja I prema navodima reditelja, scenariste I producenta Miroslava Momčilovića, film je završen dva dana pre zvaničnog roka. Lokacije koje su korišćene na filmu si i više nego nezahtevne, što je bitno uticalo na vremenski tok snimanja filma. Za potrebe snimanja ovog filma, bio je potpisan I ugovor o saradnji između opštine Inđija I autora filma.

Naziv filma „Čekaj me, ja sigurno neću doći“

Istražujući o nazivu filma „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, uviđam izuzetnu sličnost naziva filma sa pesmom jednog od najpoznatijih sovjetskh pesnika Konstantina Simonova, „Čekaj me“. U pesmi, vojnik sa ratišta obraća se svojoj voljenoj, tražeći od nje da ga čeka ma koliko vremena prošlo, da ne prestane da veruje da je živ i da ih ništa i niko razdvojiti neće. Ova pesma predstavlja svojevrsno slavljenje idealizovanog prikaza ljubavi između dvoje ljudi. Simbol je romatičarkog pogleda na ljubav, odricanje i čekanje koji na vrlo idealistički način govori o neraskidivnoj, vanvremskoj i vanprostornoj ljubavi. Režiser Momčilović odlučuje se za naziv filma koji defakto asocira na poznatu pesmu, ubacujući negaciju kao kontratežu toj „večitoj“ ljubavi. S obzirom da je film o ljubavnim raskidima, kao i o svim pratećim pojavama usled istog (plač, depresija, pokušaji i pretnje samoubistvom..) smatram da je naziv filma vrlo dobro i pažljivo izabran. Imajući u vidu i činjenicu da je pesma „Čekaj me“ široko rasprostranjena među mlađom populacijom (nalazi se u gotovo svim online spomenarima, u prvih deset najpopularnijih ljubavnih pesama) efekat prepoznavanja i prihvatanja naziva filma postaje zagarantovan. Ubacujući odričan oblik u nazivu, Momčilović nam nagoveštava da se radi o jednoj sveprisutnoj realnosti koju je svako od nas barem jednom u životu doživeo i prežive.

Lajt motiv filma „Čekaj me, ja sigurno neću doći“

Motiv koji se provlači kroz čitav niz filma jeste priča o radio ribicama koje se nakon parenja spajaju u jednu jedinku nedefinisanog pola. To je aluzija na idealnu i savršenu ljubav. To nije mit, te ribice, spojene jedna sa drugom zaista postoje, žive na pet kilometara ispod vodene površine. Predstavljaju simbol savršenog sklada muškog i ženskog principa, a time i aluzija na postojanje srodne duše i večne ljubavi. Kroz film Momčilović, kao reditelj i scenarista svesno ubacuje ovaj lajt motiv, praveći kontratežu pesimističnoj i depresivnoj glavnoj temi filma. Momčilović, svojim likovima daje realističan oblik, likove vodi realnim životnim situacijama, provlačeći svoj lajt motiv najčešćih iluzija kada je ljubav u pitanju.

Čekaj me – Konstantin Simonov

„Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kad pisma prestanu
stizati iz daleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeti vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala kao niko na svetu.”

2011-10-30T14:51:00.002+01:00

Sastali se četnik, ustaša,balija i šiptar da reše probleme LGBT-ja u Srbiji

2011-10-29T19:30:00.006+02:00

Film "Parada" reditelja Srđana Dragojevića imaće svoju premijera 31. oktobra u Centru "Sava" u Beogradu (Za gledanje zvaničnog trailera na YT kanalu klik ovde )

Svako ko me iole malo poznaje, zna da me ovake teme "rade" i da nisam mogla da prećutim i pismeno ne izrazim deo svojih misli.

Mislim da se o ugroženim pravima LGBT populacije treba govoriti tokom cele godine, a ne mesec dana pre odrzavanja/oktazivanja Parade.

Verovaću da je ovaj film jedan od elemenata dugorocnijeg plana za postizanje višeg novoa toleracije, drustvene kohezije, poštovanja individualnih prava pojedinaca, prihvatanja razlicitosti...

Sudeći prema saopštenjima za javnost, kao prema izveštajima i komentarima sa izvedene projekcije za predstavnike medija, priča kaže sledeće:

"... Film prati grupu gej aktivista koji hoće da organizuju paradu, ali policija odbije da je obezbedjuje, pa se obraćaju Limunu (Kojo), vlasniku agencije za obezbedjenje i ratnom veteranu. Kako u Beogradu ne može da skupi ljude za zaštitu gej parade, Limun odlučuje da "ekipu" formira u regionu, pa on i gej aktivista Radmilo (igra ga Miloš Samolov) kreću na put po zemljama u kojima je Limun ratovao (ali i trgovao) tokom devedesetih..." (preuzeto sa web site-a www.b92.net/kultura).

Producentkinja Biljana Prvanović navodi u saopštenju za javnost da je "Parada" koštala 1,3 miliona evra. Sufinansirala su ga ministarstva kulture i filmski centri Srbije, Hrvatske, Makedonije i Slovenije, dobio je sredstva evropskog fonda "Eurimaž", sniman tokom devet i po nedelja u Srbiji i regionu, a postprodukcija je rađena u Sloveniji i Madjarskoj.

Hajde sada polako....

1. Izabrana tema:

Film koji povezuje dve velike goruće teme sa naših prostora - Ex YU priču i ugrožena prava LGBT populacije... Dakle, tema je vrlo prihvatljiva, aktuelna, otvara nova pitanja, nedoumice, ne ostavlja ravnodušnim (klimma glavom dok gledam ili se mršim i brundam sebi u bradu...)

(Viseslojna mesavina napora da se postigne drustvena i politicka katarza, prevazilazenje bolnih tema devedesetih i drustvena kohezija, upakovana u komediju o pravima LGBT-ja)

2. Naziv filma:

"Parada" maksimalni stepen efekata prepoznavanja naziva. Verujem da 3/4 stanovnika Srbija je tokom poslednjih godinu ipo dana barem jednom izgovorila ovu reč, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom kontextu (aludiram na Paradu Ponosa).

3. Komedija:

Humor - Hleba i igara! Nek se ljudi smeju da ipak ne osete koliko su im novčanici i tanjiri prazni!

Gledajući trailer imam prvi osećaj kao da gledam Kursadžije. Volela bih da nakon gledanja filma u bioskopu izgubim ovaj osecaj i poreknem ovo sto sam sada napisala, zaista...

4. Koprodukcija:

Školski primer: Proširivanje tržišta za plasman i distribuciju filma - Srbija, Hrvatska, Makedonija i Slovenija! Dobro je da su napokon kulturni radnici skapirali potencijal regiona

5. Strani fond:

Euroimage - podrška i sufinansiranje od strane "velikih i bitnih", dakle, reputacija

6. Privredna društva:

Dunav osiguranje i SBB

7. Ambasade:

Finansijska podrška od strane ambasade Nemačke, Francuske i Holandije.

6. Ministarstva kulture:

Društveno anagažovana/poželjna tema koja je dobila "Amin" od strane komisije Filmskog centra Srbije i dobila izvesna finansijskih sredstava

(Ukoliko se nije radilo o "projektu od izuzetnog značaja za RS pa se time pospešuje vrhunski doprinos nacionalnog kulturi (Član 17 Nacrta zakona o kinematografiji RS) pa su se sredstva dodelila bez javnog konkursa...).

Naravno da imam problem sa ovim..

Komsija procenjuje koje filmske projekte Ministarstvo kulutre RS/FSS treba podrzati i finansirati.

Kako bih u svojoj glavi opravdala njihov rad i sud o projektima, definitivno moram da zamislim tu komisiju kao skup natprirodno talentovanih bića, specijalnih sklonosti i sposobnosti (kao bogovi sa Olimpa) koja tačno zna koje teme je pozeljno podsticati, podrzati i time im dati prednost u odnosu na druge filmske projekte i time?

A to nije kraj mojoj mučnini u stomaku, jer finansiranje ide direktno iz budžeta RS-a, tj. iz jednog dubokog bunara koji se puni od svih nas, poreskih obaveznika :)

Kako Država ima to znanje? Zar Drzavu ne čine obicni ljudi (nesto poput nas samih!) koji svakodnevno idu na posao i rade od 9 do 5... Volela bih da znam na osnovu kojih krietrijuma članovi komisije biraju teme...

Mozda ovo zvuci kao da imam problem sa temom filma Parada... Nemam, zapravo, jedva čekam da pogledam film... :) Čekam da me Dragojević nasmeje onako kako je to bilo sa filmom Mi nismo anđeli (prvi deo)...

Poenta je da bih volela da vidim koje su ove godine izabrane teme (direktno/indirektno) i cime nas to nasa Drzava uči i podučava... Malo mi smeta taj prosvetiteljski momenat naše Države u vidu neustavne zabrane prodaje alkoholnih pića posle 10h na ulicama grada Beograda, nepostojanje poreskih olaksica za privredne subjeket da donatorski ulažu u kulturu, preporuka da se film Šišanje ne emituje na javnom medijskom servisu etc :)

Moja Drzava zna sta je dobro za mene i moju okolinu :D

Do sledeceg kuckanja,

2011-08-25T16:47:00.002+02:00

No expectations, no disappointment

čudno čudan

2011-06-15T11:45:00.001+02:00

Rekoh danas čudan si prema meni

a ti se čudiš što se čudim

A ipak nekako odsutno čudan

miljama i miljama daleko

preko svih plavih okeana,

pod krošnjama velikih jabuka,

i suncanih dolina fabrike sna

tvoje misli neke nove predele obleću

My Numbers

2011-05-17T23:42:00.000+02:00

Smile on my face.

Big and sincere smile.

I know it's true.

And to be honest with you,

I am glad to know that now.

If you both know that I know,

That could be unpleasant for you.

But I won't tell, no no no.

It's not on me to talk

It's all about You and Her.

I will just keep smiling

Because I know how to read.

I know for all my numbers

And I know for statistic facts.

I know that You know

I know that She knows

But you two don't know that I know

Let's face it my dearest, soon each of you will know!

Kristina Nikolić
("All My Illusions Caused By You" book)

Krnja jela

2011-02-23T21:20:00.001+01:00

Kiša.
Sklanjam se ispod nadstrešnice stanice 26ice kod Trga Republike.

„Samo da što pre nešto naiđe“ mrštim se i gledam natopljene patike.

„Prvi put ne ponesem kišobran i vidi koji pljusak...“ nervozno brundam samoj sebi u bradu.

„Ti što nosiš ime Hrista, sina Božijeg u svom imenu!“ čujem glase neke starice pored sebe.

„Bože, svi ludaci su napolju večeras, samo mi je još i ovo trebalo.“
Bacam pogled ka osobi pored sebe. Vidim stariju gospođu u dugom zimskom kaputu koja me gleda.
Izgovara naglas ponovo.

„Ti što nosiš ime Hrista, sina Božijeg u svom imenu, odazovi se kad te dozivam!“
Ćutala sam.

„Koja ludača“ pomislila sam.
Ponovo progovara ovog puta znatno tišim i manje dramatičnim glasom

„Imaš li neki dinar da mi daš, m?“

Kiša je i dalje padala.
Vidno uznemirena, gledala me je nekim tupim pogledom, kao da su joj misli lutale i tražile mesto da se skrase, kako bi se i ona smirlia.
Mehanički sam uvukla ruku u svoj džep i izvukla 100 dinara. Znala sam da imam novca i bez preteranog razmišljanja pružila sam joj novčanicu. Gospođa je prvo pogedala u mene, pa u novčanicu i nakon toga uhvatila me za ruku.

„Hvala ti. Ja ne mogu ali neko drugi će te nagraditi za ovo.“
Gledam je, gleda i ona mene. Pogled joj je uprt u moje oči i kao hipnotisana izgovara:

„Mlada si, ne boraj svoje lice ni zbog koga, jesi li me čula!? Ima jedna trava, raste na Krnjoj jeli, raste pred kozijih putića, sve od vrha planine...“

„Dobro je, u redu je gospođo.. Ne trebaju mi nikakvi lekovi i bajalice. Ne veruje ja u to, a i dobro sam.“

Nasmešila sam joj se, kako je ne bi uvredile moje reči. Gospođa mi je i dalje držala ruku. Pokušala sam da izvučem svoju ruku iz njene. Čvrsto me je držala.
Osmatram je, ne izgleda mi kao skitnica – kosa nameštena u punđu, male biserne minđuše, dugi sivi kaput i crni šal oko vrata. Govorila je pravilno i nekako jasno.
Progovorila je posle duže pauze.

„Razmišljaš o meni i misliš kako mi je potrebna pomoć? je l tako? Nema šta ti meni da pomažeš, svet je takav kakav jeste, ti si ovde, “ pokazuje ka meni levom rukom, a desnom me i dalje drži, „a ja tamo" rukom je mahnula iza sebe u pravcu zgrade Politike.

„Taj ima plavu kosu i plave oči kao neki Nemac, a nije. Naš je. I dobar je čovek. Znaš li o kome ti pričam?“

Zbunila sam se i ponovo bez razmišljanja klimnula glavom.

„Tvoj će potpis mnogo da važi, tvoje su reči teške, tvoje su reči iskrene, ali bole jer ne znaš za granicu. Ne znaš kada treba da zaćutiš i sada plaćaš cenu. Nisi ti htela da povrediš, znam ja. Ali neko zbog tebe suzu pušta. Jezik ti je predugačak i uvek postavljaš pitanja na koja odgovor želiš, a ne treba da znaš.
A znaš, ta poslednja noć, seti se.. Bela trojka na tvom ćelu kao da je ispisana.. Tada si nadvlada svoju prirodu i smejla se bez tih pitanja u svojoj glavi, smejala si se u tom krevetu... Ali tvoja glava i tvoja pitanja su ti najveći neprijatelj!“

Nastavila bi gospođa da priča, da je ja nisam zgranuta njenom pričom glasno i naglo prekinula:

„Ma ko ste vi!? I otkuda vama sve to? Otkud vama pravo da pričate..“

Besnela sam, i sklanjala se od nje. Nije mi nimalo prijalo to što neki stranac, ta nepoznata osoba priča o nekim stvarima sa takvom lakoćom. Kiša nije prestajala.

„I baš tako, nakon te noći, najlakše je bilo da odeš. Trebalo je da prespavaš tamo. jutarnje svetlo bi obasjalo te usijane glave nezasite novina. Uvek više i uvek jače. Suština nije u tome.“

Emotivno razgolićena, kao nema stajala sam ispred nje. Ona se nije zaustavljala.

„Toliko toga da se da i uzme, toliko toga da se priži i uzvrati, a ti slepa pored svojih zdravih očiju!“

Odmakla sam se od nje, i stalaja po kiši. Bilo mi je prijatnije da kisnem nego da je slušam. Svetla farova autobusa išlo mi je u susret, cimnula sam se i ostavila gospođu da priča.
Vrata 26ice se otvoriše. Uletela sam na prvo slobodno mesto i sela. Okrenula sam se ka prozoru i videla gospoođu koja podignutih ruku ka nebu priča nešto. Ispod dugog zimskog kaputa imala je frotirsku pidžamu svetlo zelene boje.

Čula sam je kako uzvikuje „Samo da te je Sunce jutarnje obasjalo, sve bi bilo drugačije...“

Moje misli o gospođi prekinuo je zvuk mobilnog telefona.

„Halo? A ti si.. Ne bi verovaio šta mi se upravo desilo..“

Talk To Me...

2010-12-26T18:22:00.001+01:00

„Samo jos da sredim naslovnu i gotovo.“ izgovaram dok zmirim ispred usijanog monitora svog laptopa. Na ivici snage, vec prilicno izmrcvaljena pokusavam da zavrsim svoj rad koji treba sutra ujutru da predam.
Zevam. Tisinu u stanu prekidao je tupi ton sekundare na velikom zidnom satu iznad moje glave. Zvuk kazaljke, taj ustaljeni i neprekidni ritam kao da me je polako hipnotisao.
Bacam pogled ka satu. „Pet i deset“ bez snage i volje izgovoram. Ponovo zevam.
„Tako ti i treba kad sve radis u poslednjem trenutku.“ izgovorila sam mahanički bez mnogo svesti, „uvek ista prica...“ mrmljam sebi u bradu, dok trazim odgovarajuci font za svoj rad.
Primecem slovnu gresku vec na prvoj strani svog rada. Svoje prezime sam pogresno napisala. Zapravo stavila sam prezime pevaca omiljene grupe ciji se novi album nalazio na repeat mode-u na mom player-u.
„Ladno sam napisala Brandon, koja sam... " ispravljam gresku i shvatam da to sigurno nije jedina greska u radu.
"Ma ne vredi,“ izgovoram klonulo, „nema sanse da sada lekturisem ceo rad.“ Zevam ponovo. Oci mi se polako sklapaju, a glava nekontrolisano pada.
Zazvoni mobilni telefon. Naglo se cimam.
Gledam display Iphone-a. Broj sa osveltjenog ekrana ne znam, nije identifikovan. Izgovoram ga naglas ponovo, ali i dalje mi nije poznat.
„Mora da je neki manijak. Hmm realno ko jos zove posle 5 ujutru...“ iznervirano ostavilam svoj telefon da zvoni. Pesma Air-a je svirala sa telefone, tako da mi zapravo ovo nocno uznemiravanje pocinje i da prija.
Neidentifikovani broj je uporno zvao. Vec treci put pesma se zavrsava i počinje. Živeci u Srbiji, naviknuta na loše vesti, ipak se javiljam
„Halo“ izgovoram dok gledam u rad i trazim greske.
„Zar ti toliko vremena treba da se javis kad te zovem!“ duboki zenski glas mi se obraca.
"Osetna arogancija i izuzetno samopouzdanje vec u prvoj recenici", pomisljam. „Ko je to?“ blago iznervirano odgovram.
„Pa ja sam, zar ne prepoznajes glas? Sofia je“
„Sofia?“ izgovaram, i pokusavam da se setim ko to moze da bude. Imala je franskuski naglasak.
„Izvini, kasno je, mozak mi uopste ne radi, ne prepoznajem.. „ zastajem i shvatam da se pravdam nepoznatoj osobi, „Ej ako je ovo neka sala onda stvarno..“
Nisam uspela ni da zavrsim recenicu, a Sofia me je prekinula.
„Draga, da li je moguce da ne cujes sta ti govorim. Sebe ne cujes, a ipak govoris!“ rekla mi je sa blagim osmehom na licu. „Uostalom batali taj rad, dzaba pises o zastiti ljudskih prava kad se u zivoti time neces baviti.“ izgovarla je krajnje sigurno u svoje reci.
Cutim. Moram da priznam da me je zbunila. I idalje nemam pojma sa kim razgovaram.
Cutim ja, a cuti i Sofia. Jedan veliki i neprijatni muk.
Cimnem se.
„E aj pali bre matora..“ Iznervirano sam joj obrusila, „Uznemiravas ljude kasno u noc, i ja budala pa se javljam na svaciji poziv..“ uznemireno uralam u slusalicu.
A sa druge strane i dalje tisina.
„Mora da je prekinula“, pomisljam.
„Jesi li zavrsila?“ misli mi prekida njeno pitanje. „Hajde se sad smiri i dozvoli da zavrsim recenicu. Kao sto rekoh, ne cimaj se toliko oko tog rada, od toga nece biti nista, veruj mi prosla sam sve to, govorim ti iz prve ruke. Uostalom ti ces se zastitom zivotne sredine baviti a ne time, ali to sada nije vazno...“
Sofiine reci su me privukle, priznajem. I dalje ne znam sa kim razgovaram ali osecam da polako gospodja sa druge strane telefona zapravo dobija moju paznju.
„Otkud ti znas cime cu se ja baviti u zivotu, i sa kim uopste ja razgovaram?“ dok sam ovo izgovarala shvatala sam koliko je glupo sto nastavljam razgovor sa zenom koja ocigledno nema pametnija posla nego da lupa gluposti i uznemirava pozivom i sve to... Nastavila bih ja da premisljam u svojoj glavi, da me pomisao da zna o cemu pisem svoj rad prostreli.
„Otkud znas da pisem o ljudskim pravima? Odakle se znamo?“
„Znam, jer sam prosla kroz sve to, lako je da sada iz ovog ugla o tome pricam, to ti je kao da prepricavas film koji si u proslosti gledala pa se polako prisecas svih detalja, znas ono, znas sve punchline-ove...“ smejala mi se dok je ovo izgovarla.
„Ok, ovo mi se uopste ne svidja jer i dalje ne znam sa kim razgovaram, a ti se ocigledno zesce sprdas sa mnom ili sam ja toliko zaboravana da se ne secam odakle se znamo.“
„Nikada se nismo upoznale, onako licno, iako, ako tako mogu da kazem znam sve o tebi. Odnosno znam sve sto je vezano za tebe.“
„Matora, rado bih nastavila da pricam sa tobom, ono skroz si zabavna majke mi, ali imam sutra predaju rada, tako da, ajde da se sprdamo neki drugi put, ja odoh da spavam...“

I deo...
to be continued...

Kristina Nikolić

Magla

2010-12-13T20:06:00.003+01:00

Mrzim kada se ovo desi.

Kao nem i skoro nepomican,

zurim u jednu tacku ispred sebe.

Kaze mi, lako je geniju kao sto si ti!

Zgrcen drhtim, a nije mi hladno,

mrzim kada se ovako osecam.

Mirim se sa tim.

To mora da bude,

jer ni iz cega ipak nesto,

pa ni iz cega neko,

i onda niotkuda

ni iz cega sve!

Ipak sve to ne zavisi od mene!

Mrzim kad je svrsen cin.

Smejem se.

Kad bolje razmislim

nista od ovoga nije tacno,

u stvari ja uopste nista ne mrzim.

Toliko negacija u jednoj izjavi.

Smejem se.

Sve to sada stoji u mislima.

Kao niz pokretnih slika

prelece meni ispred ociju

naglasavajuci moju neiskrenu prirodu.

Kad bi mi samo neko rekao

sta je istina, a sta ne.

Kaze mi lako je biti ti

a jos lakse biti ja

a zapravo,

koliko je samo tesko

biti neko i nesto,

nesto kao mi!

Kristina Nikolić

"The More You Ignore Me, the Closer I Get..."

2010-11-24T10:51:00.002+01:00

I pored svog pripremljenog monologa, mucam.
Sve ono sto sam znala kao svoju istinu, sada moram da izgovorim, ali nekako mi ne ide. Stojim nepomična na sred neosvetljene ulice. Cuje se lajanje snekih lutalica iz obliznjeg parka.
Misli lutaju, grlo se steglo, a glas koji jedva ispustam kao da nije moj. Neko umesto mene izgovara neke reči, ja kao da ih ne kontrolišem.
Slusam neke reci i gledam u pod. Osecam ogromnu kolicinu nekog zivotinjskog besa, istinskog ljudskog razocarenja ali i neke tuge koja se širi mojim telom. Muka mi je.
A ispred mene moj dokaz da sam grešila, moje emotivno saznanje da sam poklekla iskusenjima.
Okolo izmaglica, hladan vetar koji se uvlači u kosti. Psi se i dalje cuju.
Duboki uzah prekida nasu mučnu tišinu.
"Uvaženi moj" bi da progovori, gleda me pravo u oči. Verujem da mu ovo nije prvi put. Deluje smireno i iznenadjujuce ravnodusno. Tresem se. Vise ni telo ne mogu da kontrolisem, ponovo posustajem.
Kao iznenadni šamar prođe mi misao –
Zar ta ogromna utvara, "Uvaženi moj" koji arogantno stoji ispred mene toliko moze da gospodari?
I sta sad hoce od mene?
Zaparvo taj deo mi nikada nije bio jasan.
Znam da sa svoj deo dogovora ispunila.
Je l sada trazi vise? Necega nije bilo dovoljno? Jace i vise? Intenzivnije?
Ne znam...A tamo blizu najprljavije zgrade, krenuli smo sa tom jasnom pricom koristoljubivog prijateljstva. Da ovojimo svet i budemo najjači! "Uvazeni moj", pa i ugovor smo potpisali one noci, sa precizno navedenim uslugama. Ja tebi, ti meni. A ipak pricu zavrsismo guzvanjem postelje. Krvava to bese postelja. Ne, ne zovem se Margareta, nisam tvoja Gretica, licnu epohu si promasio, "Uvazeni moj".
Tu sam a nisam.
Zar je moguce da ova kreatura nalik ljudskom bicu posle svega ucinjenog moze da trazis vise? Cutim, bolje neka me smatra maloumnom bez osecanja samopostovanja nego da progovorim i otklonim svaku sumnju da znam i razumem.
Znam da ako krenem tamo dole, sigurna sam da necu resiti svoju muku.
Gledam niz neosvetljenu stranu puta. I dalje se cuju psi, kao da ih neko maltretira. Mucno je slusati ih kako laju i zavijaju.
Kolebam se. Zar da precutim sve? Zar da ne iskoristim priliku da pustim svoj glas i da spasim ono malo istine u svetu? Taj uprti pogled u mene kao da me hipnotise i upija svaku moju zelju za slobodom, srecom, sigurnoscu da sam jaka... Ispija moju snagu za ista dalje..
Da, treba i moram da glasno progovorim, da izbacim to iz sebe i krenem dalje, mozda skorz tamo gore.
Treba da kazem sve sto osecam kao odgovornost prema sebi i prema svetu. Za sve one koji su bili kao ja, usli u tu pricu kao ja, i za one koji veruju u svoj spas.
Zar da uzalud bacim sve godine uspeha, osmeha i ljubavi?
Pa ja sam uvek slavila zivot!
Radovala se malim, pisala o velikim stvarima, a smesila se sitnim lazima.
U polubunilu uspevam da progovorim:
Ni jedna vise suza nece biti prolivena!
Ni jedan vise drhtaj nece biti prisutan!
Nikakav nesokoj duse nece biti!
Svoj deo pogodbe sam ispunila...
Pusti me.
Razresi me, nisam vise tvoja.
Zbogom...

Kristina Nikolić

MJAU

2010-09-15T20:21:00.002+02:00

Okreni ovaj nas svet naglavcke,
na vedrom nebu prebroj sve oblacke
i pojuri oko sebe sve te cicaste macke.
Skupljaj povodce i cuvaj ih kao znacke
jer nase zivote cine ili crtice ili tacke!

Kristina Nikolić
15. sept. 2010. bgd

Yesterday (himna prošlosti)

2010-09-03T19:50:00.003+02:00

Ležeći na samoj ivici svog velikog kreveta za dvoje, u poluosvetljenoj prostoriji, kao blago omamljena mesečinom koja je ulazila kroz rebraste otvore prozorskih venecijanera, gledala je kroz tminu oko sebe. Predmeti u sobi, po dnevnoj svetlosti vedrih i jarkih boja, sada u mraku delovali su joj sablasno veliko i nekako nepoznato.
Činilo joj se da čuje zvuke vrlo poznate pesme Beatles-a. Da, komšija sa sprata ispod, svirao je svoju gitaru. Iako je njegova terasa na kojoj je svakog četvrtka sedeo i svirao, bila na drugom kraju zgrade, uspela je da prepozna pesmu. Volela ju je. Nju je ta ista pesma terala da se priseti svih onih čestih trenutaka uživanja uz zvuke sa gramofonskih ploča i izležavanja na sofi u salonu stana u jednoj vračarskoj ulici. (Nikad nije volela novi naziv te ulice, taj religiozno crkveni momenat joj naprosto nije prijao. Izgovor za korisćenje starog naziva ulice nalazila je u svojoj buntovnickoj prirodi.)
Prekrila je dlanovima lice, želela da otera slike koje su se smenjivale tik ispred očiju - parkovi, restorani, kafei... Neko drugo vreme i neki drugi ljudi. Nije više želela da priziva svoja sećanja.
Okrenuvši se na drugu stranu kreveta, prepustila se umoru. Na ivici sna, komšija je ponovo zasvirao, ponovo je čula tu pesmu.
Prepustila se i pesmi. Ne vredi se odupirati. Zatvorila je oči. Vrlo tiho, onako samo za sebe, izgovarala je reči pesme.

Setila se večeri kada je prvi put kuvala i na trpezu prinela večeru napravljenu sa mnogo pažnje i ljubavi.

Setila se i redovnih odlazaka u park ujutru na prelistavanje štampe dok se retriveri igraju.

«Vidi», pokazao joj u novinama najavu televizijskog programa, «sutra od osam, na Drugom ima koncert Bitlsa u Minhenu, da pozovemo ekipu, pa uz pivo i kokice… ».
Reči su joj odzvanjale... Mrak oko nje, i dalje je držala sklopljene oči. Pevušeći pesmu, tupim i nepomičnim pogledom, vapila je i za najmanjom pukotinom u svojim mislima. Kroz nju bi da se iskrade, napustili sadašnje stanje i pobegne negde što dalje.
Okrenula se na hladnu stranu jastuka, uverena da pređašnje misli moraju da ostanu na suprotnoj strani jastuka. Oznojenim dlanovima ponovo je prekrila oči. Kažiprstom je slučajno dotakla mali ožiljak iznad desne obrve. Iznenadila se. Zaboravila je da ga ima. Kao mala okliznula se je o igračku i povredila. Srasla je sa tom « oznakom » na licu.
Kao neki klik u mislima, odjednom sve joj je bilo mnogo jasnije. U trenutku je shvatila.
« Još jedan ožiljak. » izgovorivši to, nasmešila se svojoj dozi optimizma i legla licem uprtim prema plafonu sobe. Tišina. Komšija je završio pesmu.

Kristina Nikolić

a da, posvećena priča svim parovima i bivšim parovima iz mog okruženja... znaju oni :)

Brisel

2010-08-05T16:09:00.005+02:00

Strogo zategnuta punđa.

Tamna suknja do kolena i kruti stav tela.

Ešarpa namerno "spontano" nameštena oko vrata.

U ruci plava fascikla sa gomilom papira.

Žute zvezdice kruzno raspoređene na fascikli.

Bedž fonda na ispeglanoj beloj kosulji.

Smerni osmeh na licu,

pozdrav iz Brisela!

Kristina Nikolić
za moje devojke i naša maštanja :)

On bi zaista

2010-07-30T22:56:00.004+02:00

On bi da menja svet.

On bi da živi u South parku.

On bi da se divim Daft Panku.

On bi da poseti totalne žurke.

On bi da priča francuski bez ikakve muke!

On bi da ume klavir da svira.

On bi uvek da može u životu da bira.

On bi da se u Helsinki vrati.

On bi ipak u sva francuska sela da svrati!

On bi ponovo sa mnom Čivas da pije.

On bi želeo da ono veče zgrešio nije!

1. deo

Kristina Nikolić

jablan collection spring/summer 2010

Metafora - to ti je kada imas zacrtanu metu, a u isto vreme imas i dobru foru

2010-07-28T21:30:00.004+02:00

Od kada je sveta i veka, uspešnost verbalne interakcije - između onog koji proizvodi i onog ko prima govorni sadržaj - bila je na strani veštijeg govornika.

Onaj, ko je bio verbalno spretniji, istrajniji i uporniji nosio je pobedu završne reči.

Efikasnost i efektivnost našeg verbalnog oružja - kojim se služimo tokom borbe - zavisi isključivo od naše veštine rukovanja.

Reči imaju svoje slogove, različite akcente, logičko naglašavanje, reči su podložne različitoj upotrebnoj intonaciji... Mogućnosti su zaista nesagledive, a uvek je najbitnije sagovonika ubediti ili još bolje uveriti u nešto – uvesti ga u bedu ili u veru!

Iskoristite deskripciju, izgadite antitezu, upotrebite metafore, služite se ironijom, neka sarkazam bude na vašoj strani - sve je to dozvoljeno i krajnje legitimno!

Pre same pitalice smicalice, evo jednog saveta - Huknite, kucnite, guknite, krcnite, zujite, cičite, mjaučite... Možda će vas pojedine jedinke u svakodnevnoj komunkaciji bolje razumeti (ako im oponašate primere iz prirodnog okruženja).

A evo i primera – pitalice smicalice:

„Pronađi svoj slučaj u komunikaciji sa mnom!“

Upotrebom metafora i alegorija u svakodnevnoj komunikaciji sa tobom, ja želim da:

a) stvorim blagu tenziju među nama – zabiberimo ovo ćaskanje, tako mi je uzbudljivije -

„Volim da se igram, a ti odgovori, ako umeš!“ slučaj

b) sakrijem/prikrijem nešto od tebe, pa vrdam verbalno, ali mi ipak savest ne da mira –

„Hoću da ti kažem, ali ne smem!“ slučaj

c) nagovestim ti nešto suptilno, da te nateram da razmisliš, da ti pomognem da nešto zapravo razumeš...

„Razmisli, ne moram sve da ti crtam!“ slučaj

d) proverim koliko se razumemo na indirektnom nivou –

„Hej, pa sarkazam je za inteligentne!“ slučaj

e) želim da se zabavim, jer dok ti govorim, gledaš me k'o tele –

„ Ha! Uspešno pravim budalu od tebe!“ slučaj

Kristina Nikolić

Onda

2010-07-27T09:37:00.002+02:00

I onda,
kad digneš svoju glavu,
jer shvatiš da nisi u pravu.

Kada nakon nebrojano mnogo kolebanja,
svih tih duševnih snebivanja,
pomisliš dosta je bilo pojedinačnih snevanja!

Kada odlučno „Želim to!“ kazeš,
i napokon prestaneš sebe da lažeš,
Tada znaš da je dosao trenutak da hoces novi pokret,
tada zamislis i zazelis da napravis iz korena okret

A onda,
poput naglog mlaza hladnog tuša na vreloj koži,
pogleda uprtog u tebe, jer je njihov nadzor stroži
poput buđenja nakon nekontrolisanog cimanja tokom sna
skupim snagu da se dohvatim najbližeg kopna,

Trgnem se, jer ipak nema promena,
nema tih novih zajedničkih imena,
pogledam svoj prostor oko sebe
osmotrim i nigde ne vidim tebe!

Kristina Nikolić
jablan collection spring/summer 2010

Wanted dead or alive

2010-06-13T21:30:00.005+02:00

Some of them could say
She is like under some spell
But on my own unique way
A very true story I would like to tell!

„Make benefit from facing your fears!
Be fearless, brave and calm!
And let him look at your dry palm!”

Do you see?
I want my freedom and space
My own time and place

Now it’s time to get higher
It is time to be stronger
To speak about my desire

I can’t wait much longer
This is my confession
Full of my raw passion

Yes! You were my obsession
But I will satisfy my inner sense
I will speak in my defense
. . . . . . . .
All my illusions will fall apart
Be aware of my sensitivity
My balance of emotions and reality

I will admit and get a new start
According to my style and taste.
With open minded based

You didn’t want to believe
That I could give something deep
My emotional and verbal guarantee
Now i don’t want anything to keep
And for both of us, to be free,
is what we have to achieve!

Kristina Nikolić
("Yes, I am wearing hats")
posveceno onom, ko je ovo istrpeo zajedno sa mnom :D

zapis iz Čuburskog parka 08/05/2010

2010-05-09T13:16:00.004+02:00

.... Buka sa obližnjih ulica dopire. Prolaze trole, motori, automobili, trube (nervozni) vozači, a čuju se i poneke psovke. Ljudi su napeti, nema strpljenja. Svi (vrlo) kasne i svi (neviđeno) žure.

Na sred same raskrsnice ulica 14. Decembar i Maksima Gorkog nekom maleru su stala kola. Nestrpljenje vozača podpomognuto iznenađujućem vrelim popodnevom početkom maja u srcu Vračara.

Vraćam se svojim mislima, vraćam se tamo gde sam stala.

Ma ne vredi se uzrujavati oko stvari na koje ne možeš da utičeš, kažem sebi. Što pre to shvatiš, nekako dalje sve ide lakše.

Zaključak - saobraćaj je jedna od tih stvari sa liste.

A u parku lepo. Zaista. Došlo nam je proleće. Sunce, vedro nebo, vetrić. Zelenilo sa ponekom jarkom žutom bojom maslačka.

Volim maslačak. Kada sam bila mala, baka koja me je čuvala govorila je da se u maslačku krije mleko koje piju zmije i to im daje neku moć. To mu dođe kao neko narodno verovanje.

Sunce sija i prija mi. Dovoljno je jako da ga onako krajnje prijatno osećaš na koži. Nije preterano vruće, toplo je.

A volim i bele rade. One su skoz nejake i slabe i za najmanje udare vetra. Kako vetar duva tako se i one sve zajendo pomeraju. Belo i žuto. Onda i maslačci i zelena trava. Lepe boje naše Prirode.

Drveće je sada već skroz olistalo. Raduju me te velike krošnje. Čuburski park ima jedno malo brdašce, baš na koje ja sada sedim.

Uz kafu, časpopis i svoj kompjuter, gledam u te boje. Na vrhu tog brdašceta nalazi se jedno veliko i staro drvo. Pogodno je da se nasloniš na njega i kada je dovoljno toplo napolju, a trava i zemlja suve, lepo je sedeti tu i posmatrati sve to što se nalazi oko tebe.

Uveke ima dece u parku i to me posebno raduje. Obično ih bake i deke izvode. Devočiće igraju lastiš, a dečaci se dobacuju loptom.

Gledam malu devočicu koja uči da hoda. Koliko samo pažnje posvećuje svakom svom koraku. Ona svesno prati svoje položaje ne bi li naučila da hoda. Smešno se tetura i gega jer nosi velike pelene koje je sputavaju da pomera svoje nogice. Kao mali kosmonaut u svom odelu i po svom nespretnom kretanju. Preslatko izgleda. Mala roze devocica koja ovde i sada, u ovom parku i u ovom trenutku otkriva kako se korača, kako treba pomerati svoje noge i stopala i održavati svoju ravnotežu.

Sada će ona to naučiti, ubrzo će shvatiti kako stvari funkcionišu. Postaće joj svakodnevnica. Hodaće do kući, po parkovima, po vrtićima...

I vrlo brzo nakon toga prestaće da razmišlja o tim svojim pokretima, tražiće nešto novo i neke nove položaje koje treba da savlada. Popeti se na ljuljašku, klackati se na klackalici, voziti trocikl, bicikl, rolere... Učiće sve što rade i druga deca oko nje. Nešto će savladati sama nešto uz pomoć ljudi oko sebe.

A nakon toga, kao što i sa većinom nas biva, postaće nesvesna svog tela. Počeće da žuri i juri. Da ne obraća pažnju na svoje pokrete, na svoje fizičko prisustvo u svakodnevnici.

To se skoro svima nama desi. A gotovo niko te ne upozori da to ne treba tako da bude. Gotovo svi oni koji su tu pored tebe dok odrastaš su davno izgubili osećaj da je to važno. Ili ga nikada nisu ni imali. Ni oni sami toga nisu svesni. I tako se pravi taj skoro pa neraskidivi lanac...

Trebalo bi se podsetiti toga, trebalo bi biti svestan sebe i svog kretanja.

Samo kad bi (bismo) znali...

Samo kad bi (bismo) bili samosvesniji....

Samo toliko...

Kristina Nikolić
posvećeno Oliveri Radić, imenom i prezimenom...
(posle prodaj ovo na netu hahahaaha)

(Priroda i društvo 1 deo)
fotografija ukradena sa neta :)

Again

2010-05-03T13:55:00.003+02:00

And all over again.
That feeling in my soul.

I am present but I am not here.
I am talking but I don't hear myself.
I am thinking about it, but I don't listen to myself.
Images in mind are moving too fast.

I am wandering.
I am wondering if and why.
Various pictures all around me.
But they are not impressions of mine.

Again, I let him to be
too much for me,
too much of me.
My limits are broken.
It is not him at my edge.
He is already on my land.

I cannot ignore him.
I cannot control him.
Now, he's all around me.

Swaying.
Flying away.
No clear directions.
All around universe,
and even more.

My foolishness
He drives me crazy.
My mind is far above my head.
Is that my real pleasure?
Is that my fully joy?
He is not good for me at all.
Ah, I envy to those who knows.
I know my virtues and flaws.
And for sure I know now,
He is deep inside me.

My contradiction.
The manifesto of my soul.
Yes, I am a Warrior.
Warrior with her own feelings
Warrior from whom many shrink away
Warrior who will rule the world.
But also a warrior with signs of weakness.
Warrior who is trembling in front of you now.

I refuse to believe it is true.
Warrior inside me will speak up.
I know that I deceive myself.
It is obvious right now, but...
Is there an end to my playing?
When will all games stop?

Kristina Nikolić
("Yes, I am wearing hats")

Desilo bi se

2010-05-02T12:20:00.001+02:00

Da zurimo u oblake i smišljamo im oblike,

Da ti plešem uz orijentalnu muziku,

Da donosim ti doručak u krevetu,

Da te vodim da Monea vidiš,

Da kada drhtim, ti me zagrliš

Da mi suze u muzeju skloniš

Da me zagrljajem od svega zakloniš

Da te još sto puta na uglu čekam,

Da ti zbog toga ni ne zameram.

Da te budim dok te dodirom mazim,

Da mi daš ruku dok iz voza izlazim

Da sedimo u parku i gledamo u zeleno,

Da se pripijem uz tebe kad mi je hladno,

Da me uspavljuješ pevanjem,

Da te nasmejem svojim kikotanjem

Da ti dugme na sivom džemperu ušijem

Da radimo i dangubimo zajedno,

Da se smejemo zajedno,

Da ćutimo zajedno.

photo by Andrej Žikić,

China 2009.

Poklon mom dragom Hiperaktivnom J.

Kristina Nikolić

Gabrijele iliti plači bebo..

2010-04-29T01:57:00.001+02:00

Pogled odozgo. Mnogo sam nerzovna. Gledam na sat. Samo sto nije. Ceka se njihov ulazak. Koliko ih je doslo... ?

Radno svetlo. Cuje se zamor. Koraci i smeh. Prvo one lepe devojke u uniformama pa onda oni. Oni ce proceniti koliko smo uspesni bili.

Nalaze svoja mesta. Devojke im pomazu. Prostor se polako puni.

Iznenadjena sam priatno. Lomim svoje prste. Kao prvi put da ovo radim.

Nadolaze u grupama. Traze svoja mesta. Smestaju se.

Prepoznajem neka lica. Dosli su da podrze mene i moje prijatelje. Znaci mi. Znace mi. Znacis mi.

Gledam na sat. Probili smo tremin. Kasnimo.

Ljudi jos uvek ulaze.

Dobro je. Dosli su. Vidim i njih. Sedaju. Sad mi je lakse.

Brum.

Zatvaraju se vrata. Nema vise ulazaka. Iz ove perspektive vidim sve te glave. Dobro je. Nisu sede kose vecina u gledalistu. Mladi su dosli. Bice smeha. Lakse mi je. Razumece se.

Mrak. Tisina. Iscekivanje. Polako krecemo.

Priguseno svetlo, izlaze u polu mraku.

Svako je na svom mestu.

Crveno filter svetlo. Ton ide. Muzika pocinje.

I ostali su izasli. Krenulo je...

Pratim ih. Sve ide kako treba. Likovi oko mene pomno slusaju. Cekaju svoje delove. Sa njima sam jer im je tako lakse. Kazu da se tako osecaju sigurnije.

A ja?

Cupkam. Sa jedne noge na drugu. Kao klatno.

Za sada sve je dobro. Ide kako treba. Imaju dobar ritam. Slusaju se medjusobno. Komuniciraju.

Fora. Smeh. Reaguju. Dobro je, smeju se. Tako i treba da bude. Komedija. Smejem se i ja. Znam unapred, cekam akciju i reakciju iz sale. Jedna fora za drugom. Opustili su se, a i ja sa njima. Likovi oko mene se smeju. Dobro je. Smesno je i njima. Prosli smo.

Prva greska. Poslasticarnica, ne picerija. Nema veze. To samo mi znamo. Ponavljam njihov tekst u sebi.

Song. Cujem reakcije. Kikocu se. Smejem se i ja sa njima.

Ne mogu vise da stojim. Sela sam. Visoka barska stolica. Vidim ih. Igraju se. Kao neka deca. Dragi su skorz. Naslonila sam se na zid i gledam predstavu. Lepo mi je.

Napetost u stomaku je prestala. Druga greska, treca, cetvrta. Izasao je kad nije trebalo. Zbunio se, zbunili ga. Ti uvek brines samo za sebe nikad za druge. Ovaj, obrnuto. Puce ruka. Povreda. Idu dalje.

Poljubac. Muzika. Priguseno svetlo za promenu. Smeh u publici drago im je. I meni je drago.

Gledam ih odozgo. Pripremam momke kad sta treba da urade. Gledam raspored. Dobar tajming. Ma sve je dobro.

Odjavljujem se momcim i silazim dole. Uskoro je porodjaj.

Kme kme

Publika se smeje.

Rodio se Gabrijele!

I samo da znate bice veliki glumac!

Neeeeeeee!

Alpaluz.

Poklon.

Ustaju.

Bravo iz publike!

Puno mi je srce. Uspelo je!

Ponovni poklon. Namigivanje tokom poklona i osmesi. Aplauz traje...

Shoobeedoobee wa.. doo wop doo wabby wabby

posveceno Gabrijele timu :)

http://www.youtube.com/watch?v=A9CFIFVxBYU

Kristina Nikolić

Priroda i drustvo 1. deo

2010-04-16T00:18:00.001+02:00

Sunce.

To je ono veliko iznad nas.

Ono uzareno. Zuto.

Toplo je, zar ne?

Cini se da je bas daleko, ali dosezno.

Ono nam daje Zivot.

Tebi, meni i svim bicima oko nas.

To sto ti sada pomera vlasi kose to je Vetar.

On fijuce.

Njega ne mozes da uhvatis.

Ne mozes ga ni prizvati ka sebi.

On dolazi do tebe.

Noc.

Zamisli sada mrak.

Vetar i dalje osecas, zar ne?

A tamo daleko, skroz iznad svih krovova su i druge Zvezde.

Rasute su.

Njih ne mozes da prebrojis.

One nocno Nebo cine sjajnijim.

I one deluju daleko.

Pruzas se ka njima.

Istezes se.

Istegni se!

Dohvati ih!

A kada jednu uzmes, ne pustaj je.

Uhvatio si svoju zvezdu.

Ti si ta zvezda.

Kada je nadjes, svaka sledeca ce ti biti blizu.

Cujes to lupkanje?

Padaju kapljice.

Neki budu samo mokri, dok drugi umeju da je osete.

To je Kisa.

Kvasi ti lice.

Kisa lepo mirise.

Svet oko tebe,

Oko mene,

oko nas,

Sve to je nase.

Poslusaj sta ti to govori.

Mozes da razumes.

Potrudi se.

Slusaj.

Gledaj.

I osetices.

Kristina Nikolić

photo by Andrej Žikić, 2009, China

Slusaj i cuces me, gledaj i videces me

2010-04-13T11:19:00.007+02:00

Sedi tu.

Tako.

Ne pomeraj se.

Opusti se i polako disi.

Prepusti mi se.

Ono sto ti zelim je da verujes.

Ja ti govorim jer zelim da znas.

Cujes li me?

Tebi govorim.

Obracam ti se.

Ja sam tu, uvek uz tebe.

Iznad tebe, kad te cuvam.

U tebi, kada mi se obracas.

Oko tebe, kad se pitas.

Sa tobom, kad se kolebas.

Tamo gde si i ti.

Ne znas me?

Ja sam ti.

Jedno telo jesmo,

ali smo u suprotnosti.

Ti si u nekada

Ti si u verovatno

Ti si u mozda

Ja sam u sada

I ja sam u ovde.

Poslusaj me.

Tebi se obracam.

Cujes li me?

Trgni se...

Poslušaj me...

Kristina Nikolić

photo by Andrej Žikić, 2009, Barcelona

posveceno jednoj Ljubičici... :)

bajka o sadasnjem trenutku

2010-04-04T16:53:00.005+02:00

Prica kaze sledece...

Ne tako davno i ne tako daleko ziveli su jednom jedan zelenooki vitez i jedna mala roze princeza.
Bili su istog uzrasta, naizgled vrlo razliciti, ali sustinski vrlo slicni. On je bio decak a ona devojcica.
I ziveli su tako u jednom kraljevstvu na brdovitom poluostrvu.
Ziveli su u kraljevstvu Belog grada, u tvrdjavi na uscu dve velike reke.
Ziveli su i disali isti vazduh tog kraljevstva, a da to nisu ni znali.
Prica kaze da su se upoznali sasvim slucajno - neplanirano i spontano.
On je usao u prostoriju, ona ga je ugledala.
Od tada, vodjeni nekim spletom gotovo neobjasnjivih okolnosti, putevi su im se ukrstali.
Maloj roze princezi vitez je postao simpatija. Mislila je na njega, sanjala i mastala. Kao i svaka princeza zamisljala je sebe pokraj njega. Imala je osecaj da to tako treba da bude.
A vitez, iako u njenoj blizini, nije video njenu paznju. Gledao je u nju, ali je nije video. Pogledi su im se sretali, ali ne i urstali. Bila mu je svakodnevno ispred nosa. Luckasto zanesena, nikada mu nije rekla kako se oseca.
Tako je mala princeza svojoj druzbenici jednom rekla:
Za ovog viteza postoji neka prica, uci cu u njegov zivot jednom, ali ne sad i ne ovde. Bice vremena.
Mnogo je vremena proslo, i mnogo se toga desavalo u medjuvremenu. Mnogo je osoba proslo kroz njihove zivote.
Vitez je lutao svetom, istrazivao, trazio sebe na najneverovatnijim mestima. Njegova misija je bila da upozna svet takav kakav jeste. I da to svoje iskustvo putujuci propoveda. Vodjen svojom licnom avanturom, video je stvari koje obicnom svetu nisu poznate. Upoznao je drugi svet, ljude koji su imali svoje price i svoja iskustva drugacija od nasih. Zeleo je da gleda njihovim ocima.
Gledao je i video. Ucio i celicio se.
Princeza se je promenila. Nije bila kao sve princeze u kraljevstvu Belog grada. Naizgled haoticna, nezrela i blesava, opijena svojom mladoscu, zivela je u skladu sa prirodom. Jednostavna i precizna, ali i sanjalica u isto vreme, znala je da tamo negde, u nekom drugom kraljevstvu zivi neko ko moze da isprati i razume sve njene bubice u glavi.
Tragala je za njim, trazila ga je u ljudima koje je sretala svakodnevno. Znala je da ako bi zelela da postane kraljice, za to joj je trebao neki princ ili vitez.
Vreme je prolazilo, a decak i devojcica su porasli i odrasli. Promenili su se.
Tokom vremena, pisali su jedno drugom pisma, odrzavali vezu iako su ih planine, gore i mora delila. On u dalekoj zemlji opasanom zidinama, a ona u kraljevstvu Belog grada.
Pisali su, razmenjivali iskustva i doživljaje. Postajali su bliskiji, a pisma licnija. Pricali su o svojim iskustvima sa drugim ljudima, uspesima i razocarenjima.
Jednog dana u tom istom kraljevstvu, u istom kraju Belog grada, ponovo su se sreli. Sneg je padao, kraljevstvo je bilo belo opravdavajuci svoje ime.
Na tom susretu osmesi na njihovim licima bili su jasni.
Sada su pricali i smejali se gledajuci jedno drugo. Princeza je pomno slusala viteza, pamtila njegove reci. Znacilo joj je njegovo prisustvo.
Jednog dana dok su koracali kraljevstvom u potrazi za zabavom, princezi se na putu nasla jedna prepreka - veeeelika staklasto ledena povrsina. Nije mogla sam da je savlada. Nenaviknuta na tudju pomoc, on joj je ponudio oslonac da predju zajedno zaledjeni deo. Viteski joj je pruzio ruku. Presli su prepreku, nastavljajuci put ka zabavi.
Svojim pokretima, ponasanjem ali cestim i osmesima, vitez joj je pruzao paznju. Bilo mu je lepo sa njom. Obracao joj se pevanje, sviranjem, neznim pogledima. Po prvi put ju je video i gledao u isto vreme. Kroz nju, ucio je o sebi.
Jednog dana, dok su boravili u njegovom delu kraljevstva, nesto se desilo. Kao nikada do sad, pokusali su da pricaju otvorenog srca. Pricali su o proslosti, o minulim dogadjajima, ljudima i odnosima. Prekinuvsi deo o stvarima koje su se desile, o mogucim stvarima u buducnosti, usmerili su se na sadasnjost. Sada i ovde. Na neponovljivu magiju sadasnjeg trenutka. Na momente koji su bili neponovljivi.
Princeza je bojazljivo prihvatila. Hodala je po novom tlu, nije znala pravila te nove igre. A nije ni trebalo. Samo je slusala svoj unutrasnji glas, i radila ono sto je zelela. On ju je vodio kroz novo iskustvo. Vitez je znao da ucini da ti trenuci budu natprirodno senzualni. Nesto poput plesa. Uzivala je... Taj sadasnji trenutak cuvao je kljuc oslobodenja.
Zatim ju je odveo u najvisu kulu svog dvorca. To je bila prostorija za opustanje i uzivanje. Tako je i bilo. Na trenutak gledali su u zvezdano nebo Belog grada. Delili su taj trenutak. To nije bila zaljubljenost. To nije bila budalasta zaslepljenost. To je bila bliskost, nesto prirodno. Volja za medjusobnim uzivanjem.
U glavnom salonu njegovog dvorca nalazilo se jedno veliko ogledalo.
Princeza je gledala sebe u ogledalu. Vitez je bio iza nje. Gledali svoj odraz.
Ali to nije bilo carobno ogledalo, ono nije devojku pretvaralo u lepoticu niti je oblikovalo odraz po nekim ocekivanim pravilima bajke.
Vreme nije stalo.
Nije bilo magicne prasine oko njih.
Njena kosa nije bila blistavo lepa, njena odeca nije bila svecana, na licu su joj se videle nepravilnosti.
Njegov oklop se nije sjajio, a kosa mu je bila rascupana.
Stajali su tako ispred ogledala gledajuci svoj odraz. To nisu bili princeza i vitez iz bajke. To su bili oni. Tu i sada. U velikoj beloj prostoriji, u velikom Belom gradu.
Razvila se istinska bliskost.
Ali..
Kao sto u svakoj bajci biva, vitez je morao da napusti kraljevstvo. Prekomorsko carstvo trazilo je njegovo pristustvo. Doslo je vreme rastanka.
Nasli su se jos jednom, malo pre njegovog odlaska u daleke krajeve. Tamo, iza sedam mora i sedam gora, preko kanala trebalo je da zapocne svoj novi zivot. Da upozna nove krajeve, nove ljude i obicaje, da bude jos mudriji, vestiji i iskusniji. Trebalo je svoju misiju da obavi.
Pomogla mu je da se spakuje. Dok je redjala vitezove stvari – plastove, plemicki nakit, stitove i oklope, skupljala je snagu za rastanak. Ruzicasta princeza, ona mala devojcica s pocetka price, pred sobom je imala tezak zadatak. Da zadrzi osmeh na svom licu.
Vec su polako pristigli i konjanici koji ce se pridruziti vitezu na putu. Tu su bili i njegovi druzbenici koji su dosli da isprate viteza i pozele mu bezbedan put.
Ispred dvorca nasli su se i brojni ljudi koji su vitezu narucivali darove iz dalekih krajeva poput mirisnih ulja, zacina i tkanina. Trubaduri su svirali vesele melodije, majke sa decom su cekale da ohrabre viteza i mahnu mu za rastanak. Mah mah
Trenutak rastanka je dosao.
Dok su silazili niz kulu koja je vodila ka glavnom izlazu iz dvorca, oprostili su se jedno od drugog. Rastali su se uz kratako
Vidimo se uskoro...

„If you want a happy ending, that depends, of course, on where you stop your story.” Woody Alen.

Inspirisana divnim ljudima i svetom oko sebe.

Bajka posvecena jednom dragom zelenookom prijatelju.

Kristina Nikolic

photo by Andrej Žikić 2009, Rome

nezni cvet

2010-03-30T23:39:00.002+02:00

Bara. Tmina. Tisina. Mulj.

Zarobljen je na dnu. Mulj je tezak i nepobojan za njega.

Mulj nezanja i iluzija. Nejasnih osecanja, fantazija, kolebanja, nesigurnosti i neiskrenosti.

Tesko mu je. Zna da mora da poraste ako zeli van mulja. On je plod Ljubavi. On vredi. On veruje.

Sve oko njega je tamno.

Skoro da je ne nepomican. Hoce i mora gore. Ako ostane tako, tu na tom mestu, umrece.

Nema Sunceve Svetlosti. Ne oseca Nebo, Zvezde, Sunce, Mesec..

Sve to je tesko za njega.

A zna da tamo negde, na samom vrhu nalazi se Dan. Tamo negde je Sunce sa svojom Energijom.

Veruje da moze tamo, hoce, ali mnogo je mulja oko njega. Pokusace da se probije. Zeli, ima potrebu. Nije mulj njegova prica.

Nejasno vidi, mnogo je tamno, sve ga vuce ka dnu.

Ne da se.

Da bi porastao i ojacao, treba mu Snaga. Nju dobija Verom. Veruje u sebe. Veruje da ce tamo kada dodje, postati taj divan Cvet spoznaje. Veruje da moze.

Zeli napred, zeli ka Svetlosti. Ka toj Svetlosti koja daje sve ono sto njemu treba. Ona je skorz na vrhu. Ne vidi je, ne oseca je ali veruje da je tamo. Daleko ali dostizno. Tamo treba ici. Lepota je izvan mulja. Lepota je izvan mutne vode, ona je tamo blizu Energije.

On zna da je izrastao iz semena Ljubavi, na dnu te bare zivota. On je tanana stabljika koja se bori da izraste.

Tesko mu je.

Ali on je Borac. Trudi se da oseti Moc. Vodjena zivotnom Snagom i Verom u Lepotu svetla koji ne vidi, tezi ka Svetlosti koja se nazire na povrsini ustalasale vode. Voda preciscenja.

Ide ka Svetlosti. Ona ga mami svojom toplotom, navodi svojim sjajem i daje mu nadu da je gore lepo. Sada on zna da tamo gore, izvan i iznad, postoji nesto sto mu treba.

Kako se priblizava povrsini, oseca tu toplotu. Sjaj je jaci, a voda oko njega cistija. Razlikuje boje, sada vec hrli ka povrsini vode. Sada oseca i beskrajno Nebo. Ono nudi Nadu, novu Energiju.

On zeli da pokaze svu svoju Lepotu, zna da vredi i da moze. Veruje u svoje raskosne boje, zeli da njegove latice pokazu Neponovljivost Prirodnog Savrsenstva. On je dokaz Prirode.Njegova rozeta treba da bude vidjena, svet iznad i izvan vode je zeli.

Najzad uz vrlo necujni talas, izranja. Blistav i nezni. Svojom cistocom zadivljuje svet oko sebe. Upija Suncevu Svetlost, upija plavetlnilo Neba, upija Vetar oko sebe. Svet pozdravlja njegovu Hrabrost i Odlucnost da izroni iz mulja. Nadu, Veru i Ljubav koju je ulozio u svoj rast i otvaranje. One ne remeti tisinu beskrajnog barskog sveta, iako njegova Pesma Zivotu odzvanja citavim Univerzumom.

"Lotos nosi simboliku izrastanja iz barskog mulja, kroz vodu do svetlosti sunca, gde se rascvetava u prekrasan cvet..."

(napisala sam ovo inspirisana tekstom o Sahasrari (Keteru), čakri na temenu glave, koja simbolizuje lotosov cvet. I neka me posle ovoga, neko pita zasto toliko volim ovaj cvet... )

Moglo je

2010-03-17T21:27:00.003+01:00

Mogli smo, ali oboje nismo.
Kao izvesno, a ipak nije.

Mogla sam, a ipak nisam,
I ne ja, i nikako ne meni.

Mogao si i ti, ali ipak nisi.
Ni za šta ti, nipošto ne tebi!

Kristina Nikolić
("All My Illusion Caused By You" book)

photo by Andrej Žikić, 2009, Spain

hodocasce br. 3

2010-03-09T18:55:00.001+01:00

Evo me...
Vratih se sa svog treceg po redu hodocasca...
Iskusnija, mudrija (nadam se, a vreme ce pokazati ) i emocionalno zadovoljna i zadovoljena...
Divni ljudi su bili oko mene. Krajnje nesebicno pruzili su mi nove stvari da probam. Nova energija. Nove emocije. Okruzili me time. Uzvratila sam.

Divno je bilo...
Nova mesta i novi ljudi.
Promena.
Pobegla sam od beogradske svakodnevnice, svojih obaveza, rokova...
I nekako se ocistila...

Ah taj grad preko kanala...
Grad koji te tera da se kreces...
Reka koja protice kroz grad i nosi negativnu energiju. Moju je barem odnela, tamo negde, daleko u nepovrat...

A ljudi...
Hladni i rezervisani..
Poneko dobacivanje momaka, startovanje i trazenje broja telefona... Nista neuobicajeno..
Multi kulti grad...
Sa ili bez perija na glavi, drecave ili pastelne boje, zajedno istog ili razlicitnog pola, svi u jednom gradu, neoptereceni, svi oni hodaju ulicama pokraj crvenih govornica...

Po svojoj tradiciji, kupila sam sesir...
Sivi da se slaze uz nebo...
Od tvida jer tako mora da bude...

Lepota i uzivanje putovanja...
Vodeci se idejom lutala sam ulicama.
Sama..
I dobro sam se osecala.
Mislila I analizirala. Vodila racuna o sebi.
Slobodna, bez zurbe i obaveza.
Bez sata na ruci, mapom tjuba, igrala sam se...

Setala sam i sa tamosnjim ljudima.
Svi na jednom mestu..
Biras.
I uzivas.

Parkovi.
Nezaobilazna mesta.
Gledas u njihovo zelenilo.
Trava.
Zuris u jednu tacku.
Kao, tu si, a u stvari nisi. Daleko, pokraj svetlosti.
Ma negde izmedju...

Muzika. Svuda ono sto volis. Nema tuc tuc. Cujes gitaru I bubnjeve. Lepooooooo
Converse. Leggings. Mind the gap.
Pabovi. Pinte. Frajeri. Njihov akcenat. Oblaci. Otkucaji sata. Miris tjuba. Beskucnici po ulicama. Oni koji drze govore po parkovima.
Autobusi. Trgovi. Muzeji I galerije. Bioskopi I pozorista.

Smejala se. Plakala. Skicala I kikotala se. To sam ja.

Sigurno da nije ovoliko savrseno, ali verovacu da jeste.
Dok ne odem ponovo i ne uverim se u suprotno, drzacu ovu sliku u svojim mislima.
A sve mi se cini da mi se ponovni odlazak blizi…. ;)

Neponovljivost

2010-02-19T16:40:00.002+01:00

Koliko je zivot lep.
Koliko je svaki njegov trenutak znacajan ako smo svesni situacije u kojoj se nalazimo.
Koliko je svaki momenat dragocen ako umemo da zivimo.

Ziveti i prozivljavati.
Biti svestan i korititi svaku priliku da naucimo nesto novo. Da mislimo i evaluiramo. Da izvucemo neku pricu, zakljucak koji mozemo da primenimo tokom daljeg zivota.
(Svesnost i Svest. Dve sustinski razlicite stvari. Obe mentalne aktivnosti ali sa razlicitim vremenskim trajanjima. Svest bi trebalo da je stanje i da se odnosi na duži vremenski period – da prosto traje tokom procesa. A svesnost se više odnosi na trenutak zivota. To je trenutna funkcija koja nam omogućava da se u svakom trenutku snalazimo u svetu oko sebe i pravilno reagujemo u raznim trenucima odvijanja određenih situacija. Ovo bi gruba definicija bila. Ove ove mentalne aktivnosti su nam bitne za samospoznaju i spoznaju sveta i ljudi oko nas samih tokom svakog dana.)

Koliko cela ova prica moze da bude jedno krajnje opste mesto za osobe koje ovo ne shvataju. Koje ne zive nego zivotare. :)
A posto me takvi ne zanimaju, znaci da mi je sve to njihovo ravno. Moja arogancija dolazi do izrazaja hahahahha

Ja iskreno verujem u sadasnjost.
Neponovljivost.
Sada i ovde.
Biti svestan da su epizode sastavni deo zivota.
Usponi i padovi, patnja i sreca.
Epizode cine serijale, serijali cine celokupnu seriju. Kao na TV, ipak sam ja sa FDU-a. 

Kako sve vise o ovome razmisljam, uvidjam da je vrlo tesko bas uvek ziveti u sadasnjosti. Nekad se prosto zanesemo, pa pocnemo da pravimo kakve ilizije, da fantaziramo, da pravimo projekcije kao odbranbene mehanizme. Ali kada se jednom naviknes i prihvatis, kada osetis milinu prouzrokovanu sadasnjim trenucima, lako posle toga prihvatas taj novi nacin zivota.

Sadasnjost neopterecena prosloscu.
Sadasnjost neopterecena buducim desavanjima.

Shvatila sam koliko ocekivanja, iscekivanja, razmisljanja o buducim aktivnostima, fantazije i iluzije koce razvoj. Koliko onemogucavaju da se voljni procesi (koji bi trebalo da podsticu na akcije) desi.
Razmisljala sam koliko mi zapravo tokom tog procesa sazrevanja (ako uopste radimo na svom duhovnom, emocionalnom, intelektualnom sazrevanju) ne znamo sta dobijamo a sta gubimo. Povlacimo neke poteze, preuzimamo odgovornost za svoje postupke a ne znamo koje su zapravo posledice. Sta smo time dobili a sta mozda uskratili sebi.

Verujem da je bas u tome draz zivota. Verujem da nas ta neizvesnost cini budnim.
Zivot je tezak, „zivot je patnja“. Jedna od cetiri plemenite istine.
Zivot je bolan.
Ovo jeste jedno opste mesto i ljudi to dobro znaju jer bol osecaju na svojo kozi. Ali ono sto ne znaju je da taj isti zivot sastavljen od niz problema sa kojima se svakodnevno susrecemo. Sto pre shvatimo sustinu svojih problema, sto pre prihvatimo cinjenicu da su bol i patnja skoro svakodnevno prisutni, lakse je prevazilazimo. Skot Pek kaze da nam tada, ta informacija postaje nevazna. Onda pocinjemo da resavamo svoje probleme i tek tada mozemo da uzivamo u svom zivotu.

Od pocetka 2010 godine krenule su neke stvari da mi se desavaju.
Neki ljudi mi se desavaju, otkrivaju mi nove stvari, navode na nove puteve i dozivljavam nova iskustva. Neki deo sazrevanja.
Shvatila sam neke stvari o sebi. Treba jos mnogo toga nauciti. Steci vestine. Upoznati sebe.
Pa eto, neka to bude prioritet.
Kristina Nikolic

photo by Andrej Žikić, 2009, China